ATENEY - RUSSIAN INTERNATIONAL EDITION
Tulaev.ru

Атеней

Родовед

Евгения

English

Español

Deutsch

Polski

Français

Беларусь

България

Россия

Србия

Україна

Slovenija

India
LINKS
CONTACT
ARCHIVES
FORUM
Rambler's Top100

Европа и НАТО изазов

   НАТО је као што и само име каже атлантистичка војна организација. Као таква служи циљевима атлантиста, без обзира дали се ради о дефанзивним циљевима као за време хладног рата (одбрана Европе) или офензивним, као после победе над Совјетском империјом. Основни циљ Сједињених Америчких Држава од завршетка Другог Светског Рата па све до данас није био сукоб или победа над непријатељима, СССР-ом или Кином већ пре свега задржавања стечене контроле над Европом. У том циљу су коришћене Совјетска претња, комунизам, као и актуелна претња тероризмом. Без обзира дали се радило о измишљеним или реалним претњама Америчка пропаганда је успевала да их прикаже као довољну основу за настављање Америчког војног присуства на Европским обалама Атлантика. Како је Америка пре свега поморска сила, поред Атлантика у систем је укључен и Медитеран, са приморским земљама. Самим тим добијене си јасне контуре Северно Атлантског савеза који обухвата обе обале Северног Атлантика и улази у Медитеран којег можемо сматрати заливом Атлантског Океана, бар у Америчкој стратегији чувања Европе и продора на исток. У пакт нису ушли Амерички сателити у западној хемисфери, као ни ван-европске државе попут Ирака и Ирана које су сачињавале читав систем блокова од ЦЕНТО, СЕАТО до АНЗУС пакта у Јужном Пацифику (Аустралија, САД и Нови Зеланд). Све ове пактове карактеристише географска, војна и политичка специфичност њихових чланица. За разлику од нестабилног друштвеног уређења азијских савезника,европски,тачније северноатлански савезници показали су се као успешни реципиенти америчког система демократије,људских права и тржишне економије,надмашујући тиме своје вашингтонске учитеље.Ипак ако имамо у виду да се углавном радило о поморским и трговачким нацијама није било неко веће изненађење , њихово прихватање вредности које су дуго време били саставни део енглеске и холандске историје.Уствари ове поморске   и трговачке нације претстављају праузор савремене америчке атлантистичке поморске цивилизације.Према речима познатог америчког стратега и аналитичара Мајкла Линда ,у његовом тексту “ Ка глобалном друштву држава” објављеног у Августу 2002 у америчком политичком магазину “The Wilson Quarterly“

   “...Не постоји контрадикција између ове врсте лимитираног и инцидентног империјализма који изводе Сједињене Државе узимањем учешћа у борби за доминацију у свету преко коришћења прекоморских војних база и принципијелном противљењу америчких лидера настојањима европских сила и Јапана да поделе највећи део светског становништва и ресурса између неколико аутократских империја.Преседани за америчку океанску мрежу лука , канала и аеродрома могу се наћи у поморским империјама створених од стране старијих трговачких република као што су Холандија или Венеција ...”. Уствари Американци нису могли да установе чврст, империјални   поредак зато Што не претстављају континенталну силу, а не због евентуалног постојања извесних моралних принципа .Овде они следе историске примере поморских цивилизација од Коартагине до Холандије и Венеције.Атланске и Медитеранске земље ,чланице ЕУ и НАТО следе исте поморско - трговачке праузоре , само у нешто дужем периоду него што је то случај са Сједињеним Државама . Због тога њима не претставља неку посебну тешкоћу “прихватање” атлантистичких вредности и њихово укључивање у сопствену друштвену структуру.Другачија је ситуација у централној и источној Европи где се снажне континенталне традиције супротстављају атлантистичким вредностима и због тога Американци имају другачији приступ ка овом делу континента.Ист је случај и са промовисањем “западних “ вредности чак и у Турској ,која је више од осам деценија ( са реформама Ататурка) на путу вестернизације сопственог друштва и успостављања капиталистичке економије као и у било којем другом другом западном друштву .После Ататурка земља је одлучно кренула ка вестернизацји друштва и капитализацији привреде. Кршење људских права резултат је процеса трансформације једног традиционалног друштва у модерно западно.Сличне су проблеме имали и Португал и Шпанија, али нико није сумњао у њихову оданост западу што је и крунисано чланством у тадашњој ЕЕЗ. Како се овде ради о већим цивилизациским разликама, требало би очекивати дужи пут, али је крајњи циљ и резултат опет исти. Ово само показује да такозване “западне” вредности немају ништа заједничко са западном цивилизацијом него управо супротно они су продукт атлантистичке цивилизације,која је антизападна и антиевропска у свим њеним главним аспектима.

   Амерички (уствари атлантистички) геополитичар Д.Мејнинг у свом делу “Хартленд и римланд у евроазијској историји “ публикованом 1956 . показује атлантистичко гледање на геополитичку суштину различитих земаља и региона Европе и Евроазије.Он пише:

   “... Кина , Монголија ,Северни Вијетнам , Афганистан ,Источна Европа (укључујући Пруску ) , Балтичке земље и Карелија јесу региони са органском оријентацијом ка Хартленду* .Јужна Кореја ,Бурма ,Индија,Ирак,Сирија ,Југославија су геополитички неутрални.

   Западна Европа ,Грчка,Турска,Иран,Пакистан,Тајланд имају предиспозиције ка таласократском блоку ** ...” .Као што видимо Турска је у западном дискурсу суштински атлантистичка , проталасократска држава и то је један од разлога за њено прихватање на западу .Ове интелектуалне тезе нашле су своју реализацију у реалности са стварањем таласократских блокова , укључујући тамо земље попут Грчке (НАТО) ,Турске (НАТО и ЦЕНТО) , Ирана (ЦЕНТО) ,Талјанда (СЕАТО) али такође у напорима да се привуку такозване геополитички “ неутралне “ земље у ове атлантистичке креације ,као што је био случај са Југославијом ( преко стварања антисовјетског Балканског пакта између Југославије , Грчке и Турске 1953.године   или Ирака (преко   његовог укључивања у ЦЕНТО пакт) .Коначна судбина ове две геополитички “неутралне “ земље јасно показује реалне намере атлантиста у односу на њихове континенталне “партнере” .Али исто тако и храбри отпор строго континенталних Северног Вијетнама и данас Северне Кореје   могао би се посматрати као пример позитивног посматрања геополитичке суштине континенталних држава .У подели направљеној од стране Мејнинга Северни Вијетнам припада истој групи земаља заједно са Кином,Источном Европом и Пруском -регионима са органском оријентацијом ка хартленду ,односно ка континенталним блоковима .Овде би могли да додамо “регионима са традиционалном цивилизацијом која је у тоталној супротности од Англо-Америчког атлантистичког блока и цивилизације коју он претставља.Они већ имају потенцијале.Потребна им је само духовна,интелектуална револуција да би успели да реализују своје геополитичке потенцијале

   Американци су успели преко стварања НАТО пакта да реализују свој успех из 1945. Њихове трупе налазиле су се у Немачкој, Италији, чак и у Грчкој, тако да је стварања НАТО политичко-правна форма и озакоњење већ постојеђег стања. Ипак за разлику од Варшавског уговора НАТО није имао чврсте империјалне карактеристике. Американци су вршили контролу посредством разних диверзија од обавештајних до економских и политичких. Интервенција у Грчкој једини је пример класичне интервенције, а она је изведена пре стварања НАТО-а. Додуше постојали су планови за интервенције у Италији али се све завршило саботажама ЦИА, као и у случају Француске где се сарађивало са локалном мафијом, како би се дестабилозовало друштво и напори ка незавишношћу. Поред овог карактеристични су економски притисци и уцене. Тако је искориштена очајна зависност Француског народа од Америчких испорука хране да би била остварена потпуна послушност и сузбијени евентуални независни елементи.

   Како није постојала потпуна контрола, посебно не над земљама које нису учествовале у Другом Светском Рату попут Шпаније и Турске НАТО је у прво време био један вид слободног савеза, кооперације северноатлантских сродних режима у заједничким напорима да се остваре одређене вредности и истисну противници. Остваривање вредности, као и остајање Америчких трупа, као чувара тих вредниости, било је у првом плану.

НАТО И ИСТОЧНА ЕВРОПА

   Ова се концепција коренито мења победом у хладном рату. Вашингтонским стратезима било је потребно времена да израде нову концепцију која би подржала војно-политичко ширење ка Истоку. Овде би требало нагласити да је управо ЕУ одиграла улогу логистичке подршке овом ширењу у првим годинама после пада Берлинског зида, економским продором и подршком прозападних мондијалистичких група, стварајући тако основе за каснији Амерички војно-политички продор који је свакако био незамислив 1991 када се Руска војна моћ налазила још на завидном нивоу. Северно-Атлантски пакт није могао да примени исте моделе који су важили за западну Европу на средњи и источни део , дакле на дубину континента. Земље традиционалниг Немачког утицаја, још и без изласка на море попут Чешке, Мађарске и Словачке нису уопште биле погодне за овакву врсту ширења. Управо због тога разрађена је читава стратегија чију окосницу чине планови попут "Партнерства за Мир" спонзорираног из Вашингтона са главним циљем прилагођавања Источноевропских земаља НАТО-стандардима. Радило се у ствари о читавом систему мера чија је суштина постепена нивелација, како армија, тако и политичког система и народног духа источне Европе на одређеном нивоу који би био погодан за евентуалну интеграцију са трансатланским партнерима. Снажне источноевропске земље значиле би потенцијално равноправног савезника за Вашингтон, без могућности за подређивање Америчким интересима.Европска економија успела је захваљујући свом положају, искуству као и снажним континенталним елементима своје привреде и поред трилатералног, глобалног усмерења. Захваљујући томе она се за кратко време претворила у апсолутног госпора Чешке и Мађарске економије. Америчка војна и економска моћ са својом поморском суштином и педесетогодишњим искуством у сарадњи са Западном Европом, дакле са Европском обалом Атлантика и поред победе у хладном рату не би имала веће шансе у средини континента. Имала би сличне шансе као и Француска са Малом Антантом двадесетих и тридесетих година, када је покушала да окупи источноевропске земље под један савез како би спречила ширење Немачке на исток и рестаурацију Аустро-Угарске . Ипак Француска је и у овом краткотрајном савезу сарађивала са равноправним партнерима на истоку и покушавала да своје интересе спроведе углавном преко владајућих кругова и про-француске интелигенције, док Америци уопште не одговара такав развој ситуације у Источној Европи. Дугорочно то би значило чување снаге и потенцијала Источне и Средње Европе за будуће континеталне силе без обзира дали би се радило о пробуђеној и од Вашингтона еманципованој Немачкој или некој новој Русији.Уместо тога САД су изабрале нивелисање и слабљење Источне Европе преко разних, програма и заједничких вежби, које пре потсећају на ватрогасне него ли на озбиљне војне вежбе.

ЕВРОПА КАО ВОЈНИ ЏИН

   Много се пута чује да је Европа економски див, а политички и војни патуљак. Према томе природни би циљ Европске политике био да постане војни и политички див и тиме преузме од Вашингтона руководећу улогу на континенту и у свету. Овај поглед предвиђа да је данашња Европа односно ЕУ, плод неевропских стратешких размишљања из година другог светског рата и хладног рата, које бисмо могли да посматрамо као два Америчка похода за овладавање Европом. Стварање Економског дива од Европе, био је дугорочни циљ Американаца исто као што је и стварање поосебних Европских војних снага и јачање политичке, дипломатске улоге Европе у светским збивањима.Окренимо се за тренутак са војне на дипломатску улогу Европе. По Србију злогласни Хавијер Солана претставља шефа Европске дипломатије и персонификацију Европских дипломатских настојања да наметну своју вољу и решења актуелних кризних жаришта. Од Бивше Југославије, преко Израелско-палестинског сукоба, проблема Ирака, па све до Северне Кореје не постоји ни једна тачка од прагматичних тренутних решења па до дугорочне стратегије, о разрађеној идологији и политичкој философији да и не говоримо где се интереси ЕУ разликују од оних САД. Постоје нијансе, које су нијансе у погледу остваривања јединствене воље, као и степена глобализације и заштите националних суверенитета, супротстављени ставови ,где Европљани наступају са више обазривости руковођени историским искуством, за разлику од Америчке бруталности. Али гледано у целини то су најмонорније међусавезничке разлике. Постојале су веће разлике између Рузвелта и Черчила, Хитлера и Мусолинија о Мао Це Дунгу и Стаљину да и не говоримо, али то није ставило под знаком питања њихова савезништва и заједничке циљеве. Шта више у свим претходним примерима ради се о руководиоцима суверених земаља, док се овде ради о деловима једног дугорочног и пажљиво изграђиваног система.

   Дали бисмо могли рећи нешто слично као што је Француски дипломата Жил Фавр рекао 1871 говорећи о односима Берлина и Санкт Петерсбурга "Ми знамо колико су интимни односи који везују Петроградски и Берлински двор... Али семе њиховог раздора несумњиво постоји."

   Дали и поред усклађености између Вашингтона и Брисела постоји основа будућег раздора.

   Чак и да је тако Источноевропска или у нашем случају Србска оријентација ка једном од два центра не би донела ништа добро нашем народу. Као прво довољно је да погледамо нововековну историју од Карађоревог устанка па све до данас и да схватимо да је сврставање уз једну од великих сила значило пропаст за Србе и непријатељство других сила као и унутрашње сукобе, деобе и трауме. Садашња криза, која има не само политички, економски и војни карактер већ у великој мери и друштвени манифестујући се пре свега као криза идентитета последица је управо ове подршке које је мали Србски народ пружао великим силама у њиховом међусобном сукобу.

   Међутим овде одмах треба додати да се данас уопште не ради о систему великих сила или мултиполарном свету. Пре 13 година сахрањен је и биполарни свет, на чијим је разликама почивала Југословенска стабилност тако да данас можемо једино говорити о монополу силе са трилатералном глобалном економијом.Поред овог мрачног сцеанрија са Западам, постоје и континентална острва слободе попут Кине,Русије и Ирана које се карактеришу величином и снагом или као у случају Ирана и Северне Кореје аутентичном антизападном идеологијом и политичким системом. Свака грешка у систему , посебно улазак западних вредности значила би поремећење стабилности и почетак повратка земље у међународну заједницу или у преводу у крило Америке и њеног монопола силе. Управо зато Американци подржавају Иранске и Северно Корејске реформаторе надајући се да би помоћу њих дошло до поремећаја у систему. Када би успели да своје интересе остваре на други начин сутра би се договорили са Иранским мулама и заборавили на студенте у Техерану и борбу за људска права. Пример Ирака и Афганистана где су подржали раније бруталне убице и криминалце попут Чалабија и Хикматјара говори о реалним намерама САД. Ако је тешко одржати аутентични идеолошко-политички систем још га је теже изградити, посебно у условима непријатељског окружења. Управо зато будућност Србије треба тражити у изградњи аутентичног друштвеног, политичког, економског и одбрамбеног система који би почивао на Србским духовним и државотворним традицијама, не везујући се за западни систем силе, где би се Србији понудило место слично оном које имају земље Средње Америке или Турска у најбољем случају. Уместо тога треба градити аутентични систем који би од Србије створио острво слободе изван Западног глобалног затвора. Не само примери Ирана и Кореје, већ и пример јуначког отпора Републике Србске новом светском поретку у периоду 1992-1995 претстављају повољну основу и узор за изградњу будућег Србског друштва.

COPYRIGHT ATENEY 2001-2005